Možemo biti ono što želimo da budemo i da imamo sve što god želimo, sve dok želimo da radimo na tome. Od rođenja nam je usađeno da je sve moguće. Dobijamo jasnu sliku uspeha, te naizgled nedostižne tačke u životu kojoj svi teže - kancelarija na uglu, putovanja iz snova, Mercedes.
Svaki dan vredno radimo da uđemo u takmičenje misleći da je to ono što se od nas očekuje. Nikada se ne odmaramo, jer uvek ima više posla, sledeći vrh na koji treba da se popnemo, i sledeću prepreku koju treba savladati. Samo idemo dalje, nadajući se da ćemo na kraju dostići taj „neostvarljivi“ imidž uspeha, da ćemo jednog dana i mi biti uspešni.
Veruje se da je ova slika toliko ukorenjena u našim umovima da sve drugačije od nje postaje veliki neuspeh. Da je tako, onda bi po tim merilima neuspesi bili brojniji od pobeda. Ako je ovo „tačna“ definicija uspeha, onda je čovek koji je od rane zore radio na svojoj farmi sa jedinom svrhom da donese proizvode tržištu, propao. To znači da kasir koji radi osam sati dnevno da bi doprineo našoj brzoj usluzi nije uspeo. A šta je sa molerom koji ostaje budan do dva sata ujutru da nam ulepša kuću, ili majkom koja, pored fakulteta, odluči da napusti karijeru na nekoliko godina da bi podigla dete. Ko će njima pripisati ove „neuspehe“?
Istina je da posao kakav poznajemo ne bi bio uspešan bez radnika koji neumorno rade na svim nivoima kako bi izgradili čvrste temelje. Bilo da je u pitanju laboratorijski tehničar, računovođa, menadžer ili vlasnik, struktura bi se lako raspala da je ostala bez podrške svih ovih ljudi. Dakle, niko ne bi trebalo da se uklapa u ovaj „imidž“ ako se on ne odnosi na sve koji pokušavaju da učine posao uspešnim. Ne samo da će ovo izolovati određenu grupu ljudi, već će to biti i uvreda za nas ostale koji vredno radimo i svoje vreme posvećujemo poslu.
Osim te činjenice, imidž uspeha, imidž kancelarije u uglu, nije se promenio. Vidimo to u časopisima, u novinskim člancima i reklamama, čak i u izvođenju likova iz naših omiljenih TV emisija. Ova slika je svuda, okružuje nas i opterećuje naše društvo kao migrena koja neće nestati.
Moguće je da je on samo sredstvo za našu motivaciju. Na kraju krajeva, bez cilja za postizanje, ostaje vrlo malo za motivisanje. Mogu da prihvatim tu ideju, iako mi je teško da cenim sjajno izvođenje životnog stila koji prati ovu sliku.
Čini se da se percipira da ljudi koji su dostigli ovaj vrhunac imaju manje problema, da su slobodni da rade šta hoće i da kontrolišu svoj život, ali u stvari i dalje imaju prepreke koje treba prevazići. Nije sve tako dobro kako izgleda.
Čak i da nije tako, čak i da ovakav način života nije tako sjajan kao što se čini, ne treba zanemariti činjenicu da ne žele svi iste stvari od života. Svi smo različiti, imamo različite živote i različite poglede. Ne možemo da skliznemo u urednu malu kategoriju i da nam se kaže da je to to - slika uspeha. Zahvalni smo što imamo izbor i priliku da budemo ono što želimo da budemo, bez obzira na tu sliku i bez obzira na društvene standarde.
Možda nećemo moći da promenimo temu reklama ili imidž uspešnog biznismena u kancelariji na uglu. Možda će ova slika uvek ostati na snazi za one koji joj teže. Možda će se promeniti način na koji mi kao pojedinci merimo uspeh i šta mislimo da su stvari od vrednosti u životu. Možda nije na drugima da to odlučuju ili definišu umesto nas. Možda to u potpunosti zavisi od nas, a definisanje sopstvene slike uspeha će dovesti do njegove ispravne definicije.
