Nekada su živeli komšije Stojan i Petar. Prvi je čuvao magarca, a drugi nije gajio životinje. Zbog toga je često zavideo svom komšiji zbog stoke koju čuva.
I dok ga je u početku zavist pekla samo s vremena na vreme, onda su se crne misli trajno ugnezdile u njegovom umu. Ideja da komšija ima magarca mu nije dala mira i pomračila mu je svaki trenutak života.
Nije uživao ni u lepom vremenu, ni u pevanju ptica, ni u svojim dostignućima u svom zanatu. Mučila ga je samo pomisao na magarca, koja mu se već javljala i u snovima.
A magarac, jadna životinja, nije ličio ni na šta. Bio je star, jedva se kretao i teško je podnosio teret koji je morao da nosi. Ipak, Petar ga je gledao sa posebnim sjajem u očima i nije mogao da nađe mira svaki put kada bi video da ga Stojan izvodi napolje.
Jednom se dogodilo nešto neočekivano. Dok je radio u radnji, Petra je posetila nepoznata žena u crnoj odeći. Pošto se pozdravila sa njim, strankinja je priznala da je ona Sudbina i da je došla da ispuni jednu od njegovih želja. Čuvši ovo, zanatlija skoči od radosti i nimalo se ne čudeći, preseče:
- Hoću da magarac mog komšije umre. Samo tako ću naći mir i biću srećan!
I pre nego što je izgovorio sve svoje reči, Petar je video da mu se želja ispunila. Magarac, koji je baš u tom trenutku prolazio pored njega, srušio se pred noge svog vlasnika, a Stojan se užasnuo i zaplakao.
- Ha, evo ti sad magarca! I ja nemam, ali nećeš ni ti imati! Pobedonosno uzviknu Petar.
Međutim, nakon što je prošla njegova početna euforija, konačno je došao sebi i shvatio ogromnu grešku koju je napravio. Šta je dobio od uginuća životinje svog komšije? A mogao je da traži od sudbine da mu da magarca, pa da sad on i Stojan budu srećni. Ali Petar je vrlo kasno dobio ovo saznanje. Kada se pokajao i potražio ženu u crnom da kaže da se predomislio, ona je već otišla. Zato mu nije preostalo ništa drugo nego da gleda Stojana koji pati.
