Faraoni u davna vremena nisu bili samo ljudi koji su predstavljali državu. Podigli su se u moćne političke i verske vođe koji su vladali drevnim Egiptom više od 3000 godina, od oko 3150. godine pre nove ere. do 30. pre Hrista Oni su bili doživljavani kao bogovi. Oni su sa ponosom nosili titulu Prvosveštenika svakog hrama, Gospodara Dve zemlje ili Kralja Zemlje i Neba.
Faraoni su stvorili stroge zakone ugrađene u psihu čitavog naroda u dolini Nila i posedovali apsolutnu moć. Zahvaljujući svojoj ratobornoj politici, stvorili su moćnu imperiju koja je vekovima bila glavna snaga i motor napretka u antičkom svetu. Odakle dolazi titula Gospodari starog Egipta, kakav su život imali ovi oboženi ljudi i šta su ostavili generacijama?
Faraon u starom Egiptu
Faraon je titula vladara u starom Egiptu, što u prevodu znači palata, velika kuća. Tako se prvobitno zvala rezidencija čoveka koji je vladao u dolini Nila, a kasnije je ime preneto na vladara kao titula.
Vladari su imali svoje atribute po kojima su bili prepoznatljivi. Nosili su dvostruku krunu ukrašenu kobrom, zvanom Pšent, koja je simbolizovala ujedinjenje dva kraljevstva – Donjeg i Gornjeg Egipta. Nosili su skiptar i bič, koji su simbolizovali njihovu apsolutnu moć.
Atribut vladara je kapa Nemes, koja je u praksi prugasta tkanina za glavu koju je nosio faraon. Takva tkanina je prikazana na zlatnoj pogrebnoj maski faraona Tutankamona. Platno je pokrivalo vladarevu glavu, spuštalo se na leđa, a dve draperije su mu padale na ramena.
Da postane faraon i apsolutni gospodar Zemlje i Neba, svaki prestolonaslednik je obučavan od malih nogu. Od četvrte godine, budući apsolutni monarsi su učili čitanje, pisanje, računanje, lov i borilačke veštine. Već sa 8 ili 10 godina bili su oženjeni ženom iz porodice – najčešće jednom od njihovih sestara – rođenom ili prirođenom, koja je postala Velika žena faraona. Pored nje, vladar je imao još mnogo žena i dece, ali je samo prvorođeno dete Velike žene postalo naslednik prestola.
Faraonova uloga je bila da posreduje između bogova i ljudi. Zbog toga je smatran inkarnacijom boga Horusa. Posle smrti postao je personifikacija boga Ozirisa. Već mrtvi faraon se prenosio na drugi svet da nastavi da vlada zajedno sa bogovima.
Faraonova apsolutna moć se takođe proširila na religiju. Vladar je bio i prvosveštenik koji je nadgledao svakodnevne rituale, izgradnju verskih hramova, kako bi bogovi primili obožavanje ljudi i bili naklonjeni njima. U suprotnom, mogli bi da kazne Egipćane sušom, glađu i bolešću. Zamenici vladara u hramovima, gde su se obavljali obredi, bili su sveštenici koje je postavljao faraon.
Faraon je bio i glavnokomandujući vojske, predvodeći osvajačke ratove i pohode koji su zadovoljavali potrebe i vladara i cele države za resursima – od robova do kedrovog drveta i mirisnog ulja.
Faraonov najvažniji praznik je praznik Sed. Proslavljao se na 30. godišnjicu vladarevog stupanja na presto. Među svečanostima je bio i običaj da faraon pretrči neku distancu kako bi pokazao da je još zdrav i jak i da može uspešno da vodi državu. Egiptolozi smatraju da ovaj praznik ima veoma drevno poreklo, još iz vremena kada je bio izuzetno važno da onaj ko je rukovodio sudbinama čitavog naroda bude jak i zdrav. Inače su ga ritualno ubijali i birana mu je zamena.
Svaki faraon je imenovao svoje pomoćnike – vezire, koji su obavljali dužnost današnjeg ministra, guvernere pojedinih provincija, oficire vojske i sveštenike.
U životu svakog faraona glavno mesto su zauzimale građevine. Hramovi, piramide, palate i javne zgrade bile su obeležje koje je faraon ostavlja za vreme svoje vladavine. Njegov lični posao bila je izgradnja njegove grobnice, koja je ponekad trajala tokom celokupne njegove vladavine. Grobnica je bila pripremljena da obezbedi sve što je potrebno za zagrobni život i vladavinu vladara. Sa njim je bilo sahranjeno i svo njegovo bogatstvo.
Ritual slanja faraona u zagrobni život podignut je na izuzetan nivo. Telo mrtvog vladara je balzamovano složenom tehnikom kako bi njegova mumija ostala netaknuta. Lokacija grobnice čuvana je u dubokoj tajnosti, kako se blago vladara ne bi opljačkalo, a zaštita je vršena ne samo kroz rituale, već i raznim otrovnim supstancama, danas poznatim kao faraonova kletva.
Većina faraona su bili muškarci, ali istorijski izvori otkrivaju i žene – vladarke koje su nosile titulu faraona i upravljale sudbinama naroda duž Nila. Najuticajniji faraoni u starom Egiptu su takođe među najpoznatijim istorijskim ličnostima u Starom svetu.
Evo nekih od najpoznatijih i najmoćnih faraona u dugoj istoriji Drevnog Egipta.
Menes (oko 3201 – 3101 pne)
Menes je bio prvi egipatski faraon. Ovo je vladar koji je ujedinio Gornji i Donji Egipat. Menes je takođe osnovao prvu dinastiju oko 3150. godine pre nove ere.
Prvi faraon je zaslužio svoje mesto među najvećim vladarima jer je uspeo da dva zaraćena kraljevstva transformiše u moćnu i jedinstvenu državu. Stvorio je prve zakone i osnovao grad Memfis, koji je u narednim vekovima postao prestonica Egipta.
Tutmos III (1481 – 1425 pne)
Tutmos III je vladao Egiptom od 1479. pre Hrista. do 1425. pre Hrista. Današnji egiptolozi ga nazivaju Napoleonom iz starog Egipta zbog njegove osvajačke politike. Tokom prve 22 godine svoje vladavine, vladao je sa svojom maćehom Hatšepsut. Nakon što je ona umrla, Tutmos III je učestvovao u nizu vojnih pohoda koji su doveli do stvaranja najveće imperije u antici u dolini Nila. Njegove zemlje su se protezale od Etiopije do današnje Turske na severu i Iraka na istoku.
Njegova vojna osvajanja učinila su zemlju veoma bogatom, a faraon je uživao autoritet nacionalnog heroja.
Hatšepsut (oko 1507. – 1458. pre Hrista)
Hatšepsut je bila jedna od retkih žena faraona u starom Egiptu. Ona nikada nije bila formalno krunisana za vladara. Hatšepsut je vladala kao regent Tutmosa III nakon smrti njegovog oca, Tutmosa II. Njena vladavina je bila veoma duga, 22 godine, od kojih su neke bile sa zajedničkom vladavinom. Uživala je reputaciju mudre i dobre vladarke.
Po njenom nalogu izgrađene su mnoge zgrade, podignute statue. Egipatska kraljevina je procvetala i doživela neviđeno dugi mir i prosperitet pod njom. Iako je posle njene smrti Tutmos III naredio da se njene slike uklone iz svih hramova i spomenika, narod ju je pamtio i voleo i nije bila zaboravljena u peripetijama istorije.
Amenhotep III (oko 1411 – 1353 pne)
Amenhotep III vladao je dugo za vreme u kome je živeo, skoro 40 godina. On je jedan od faraona iz 18. dinastije. Njegova vladavina je bila stabilna i donela je prosperitet. Postao je faraon tek sa 12 godina nakon smrti svog oca Tutmosa IV. Amenhotep III je iskoristio međunarodnu moć i prosperitet Egipta tokom svoje vladavine da podigne brojne veličanstvene hramove, spomenike i statue.
U njegovo vreme umetnost, nauka i medicina doživele su pravo Zlatno doba.
Ramzes II (oko 1303 – 1213. pre Hrista)
Ramzes II se smatra najvećim faraonom Egipta. On je i najduže bio na vlasti, više od 60 godina. Za vreme antike ovo je fenomenalno dostignuće. Za vreme njegove vladavine od oko 1279. p. do 1213. pre nove ere, Ramzes II je izgradio mnoge značajne hramove, uključujući Rameseum i hramove Abu Simbela. Danas se smatra i vojnim genijem. Predvodio je izuzetnu vojsku od 100.000 ljudi. To mu je omogućilo da stvori ogromno carstvo.
Takođe je zaslužan za prvi međunarodni ugovor sa Hetitskim kraljevstvom. Kada je Ramzes umro, njegovi podanici su verovali da je došao kraj sveta jer niko od njih nije bio rođen kada je faraon preuzeo presto. Prosečan životni vek u Egiptu u vreme Ramzesa bio je 40 godina. Tako je Ramzes postao poznat po još jednoj jedinstvenoj činjenici, nadživeo je sve svoje podanike. Prirodno, Egipćani su ga proglasili bogom i poštovali ga i posle njegove smrti, a sledećih 9 naslednika na čelu Egipta posle njega nosilo je njegovo ime.
