Do danas, mnoga pitanja ostaju nerešena o izuzetno složenoj astečkoj civilizaciji.
Nije slučajno što je Ernan Kortes, veliki osvajač koji je de fakto uništio njihovo carstvo i njihovu prestonicu Tenočtitlan, napisao španskom kralju: „Tenočtitlan je bio grad svetlosti, kanala, pijaca i muzike.
Niko u Evropi nije mogao da zamisli takvo mesto“... A američki istoričar i antropolog Dejvid Karasko deli da su Tenočtitlan i Teotivakan (impresivan kultno-religijski kompleks) dokaz da je Amerika imala svoju Atinu i Rim mnogo pre nego što su Evropljani znali za njihovo postojanje.
Nakon ovog kratkog uvoda, hajde da zaronimo u mitovima obavijenu astečku civilizaciju.
Prema legendi o Astecima, koji su sebe nazivali mešiki ili mišteki, bogovi su im rekli da osnuju grad tamo gde vide orla koji drži zmiju i sedi na kaktusu, scena prikazana na nacionalnoj zastavi Meksika. Upravo na takav prizor su Asteci naišli kada su se našli na ostrvu u jezeru Teskoko, gde su kasnije osnovali svoj glavni grad Tenočtitlan.
Tenočtitlan se često naziva Venecijom Novog sveta i smatra se pravim inženjerskim čudom. Izgrađena na ostrvu u jezeru Teskoko, astečka prestonica bila je ispresecana brojnim kanalima, akvaduktima i branama koje su snabdevale stanovništvo svežom vodom, a veštačke plutajuće bašte obezbeđivale su hranu za ljude.
Istina je da je, kada su Španci napali Ameriku 1519. godine, astečka prestonica imala između 200.000 i 300.000 stanovnika, što je bilo čak i više od stanovništva najvećih gradova u to vreme, uključujući London i Pariz.
Jedna od najvećih misterija koja do danas nije rešena vezana je za astečko prinošenje žrtve, koje su činili kako bi umilostivili svoje bogove. A bilo ih je mnogo…
Dok su Evropljani, u ovom slučaju Španci, smatrali takvo ponašanje apsurdnim i upoređivali ga sa masovnim krvoprolićem (podsećamo se da je do osvajanja Španije od strane Napoleona 1808. godine, Inkvizicija bila aktivna u Španiji), Asteci su verovali da njihov svet, koji je bio podeljen na cikluse, može da se završi i da stoga njihovi bogovi moraju biti „hranjeni“ krvlju i dušama ljudskih bića. Samo na taj način su mogli da održavaju Sunce u izlasku svakog dana i spreče kraj svog postojanja.
Zanimljivo je pomenuti da su Asteci koristili dva kalendara, jedan je bio solarni i sadržao je 365 dana, a drugi sveti i sastavljen od 260 dana. Kombinovanje dva kalendara dovelo je do stvaranja ciklusa od 52 godine, na čijem kraju je najverovatnije došlo do kraja sveta i postojanja čovečanstva.
Ništa manje impresivan je stav Asteka prema učenju i obrazovanju, jer su verovali da sva deca, čak i najsiromašnija, imaju pravo na to. Imali su dva glavna obrazovna sistema, jedan usmeren na sticanje istorijskog i vojnog znanja, a drugi je bio namenjen astronomiji, pisanju i svetim poslovima. Postoje istorijski dokumenti ne samo za njihove standardne spise, već i za vođenje poreskih evidencija.
Sve ovo nam daje puno pravo da verujemo da je, iako su ih Evropljani smatrali varvarskom i divljom civilizacijom, astečko carstvo postiglo ogromna dostignuća u urbanom planiranju, društvenom poretku, pa čak i astronomiji. O njima, arheolog Karolina Pens kaže: „Asteci su kombinovali matematiku i misticizam - i postigli tačan kalendar koji i danas zadivljuje naučnike.“
Pročitajte takođe šta Asteci otkrivaju o čokoladi.
Komentari