Publije Elije Hadrijan je bio treći u grupi od pet rimskih careva, koje istorija definiše kao dobre vladare. Ne samo sa stanovišta njegovih savremenika, već i sa stanovišta njegovih potomaka.
Značaj vladavine imperatora Hadrijana za Rimsko carstvo bio je određen njegovim odbijanjem da vodi osvajačku spoljnu politiku, kojom je davao mir svojim podanicima, i njegovim humanim upravljanjem unutrašnjim poslovima imperije. Rimu je potreban car poput njega, i sudbina radi da ga i dobije.
Put cara Hadrijana do prestola rimskih careva započeo je kada je imao 10 godina. Tada je Hadrijan, rođen 76. godine nove ere, ostao siroče. Kako je njegov otac bio u srodstvu sa carom Trajanom, ovaj se starao o vaspitanju i obrazovanju dečaka. S godinama je počeo da ga priprema za državničku funkciju, pošto ni sam nema dece.
Nakon smrti cara, Hadrijan je proglašen za novog gospodara Rima uz podršku vojske i Trajanove udovice, koja je godinama podržavala njegovu karijeru.
Na samom početku svoje vladavine, novi car se odrekao agresivne spoljne politike koju je pre njega vodio Trajan, a u licu Partske države i Jermenije su dobili prijatelje pošto su se osamostalili. Za sve vreme njegove vladavine nisu organizovani veći vojni pohodi, a vođeni ratovi su se završavali brzo, gotovo tiho. Zato ga cene mnogo vojnici. Za njih je carska velikodušnost bila velika.
Hadrijanovi spoljni neprijatelji su nepoznati, jer je po njegovom naređenju narod Mesopotamije bio oslobođen velikih poreza koje je nametnuo Trajan. Jermeni su konačno dobili pravo da imaju svog kralja, dok su ranije bili pod vlašću rimskog legata. A kraljevi Gruzijaca i Ibera dobijaju bogate darove od cara.
Novina u njegovoj vojnoj politici je to što je car počeo da prima u legionare ne samo rimske građane, već i stanovnike rimskih provincija, sa kojima se vojska varvarizovala.
Državni poslovi su bili prioritet cara Hadrijana tokom cele njegove vladavine. Njegova briga za finansijsko stanje carstva dovela ga je do detaljnog praćenja celokupne finansijske politike.
Car ima za cilj da bude u dobrim odnosima sa apsolutno svim društvenim grupama. Ovo je težak zadatak za tako raslojeno društvo, ali ga on uspešno rešava. Poštuje Senat; stara se da plebejci dobiju dovoljno hleba i zabave; podigao je autoritet konjičkog staleža poverivši im mnoge administrativne položaje i tako pokrenuo sloj visokih činovnika.
Njegova velikodušnost ne mimoilazi ni robove. Gospodarima je zabranjeno da ubijaju robove, presude sada donosi sud, a ne gospodari. Zabranjuje prodaju robova i robinja makroima i gladijatorskim školama. Zatvara radne zatvore za robove i građane.
Njegova velikodušnost prema ljudima je zaista impresivna. Oprostio je ogromne sume privatnih dužnika carskoj blagajni i naredio da se spale sve priznanice za njihove dugove. Takođe poništava neplaćene dugove pokrajina. Imovina osuđenika ide u državnu a ne u njegovu ličnu kasu. Ovi prihodi omogućavaju isplatu sredstava za hranu svim dečacima i devojčicama; da nadoknadi gubitke senatora koji su uništeni ne svojom krivicom; da podeli izdašne sume širokom krugu građana.
Car Hadrijan je poznat kao odličan ratnik sa velikom fizičkom izdržljivošću, koji je čak savladao veštinu rukovanja gladijatorskim oružjem. Uz to je odličan administrator. I kao pravi univerzalac, on je i sofisticirani intelektualac. Obrazovanje koje je stekao kao dete učinilo ga je poklonikom grčke kulture. Pre nego što je postao car, vladao je Atinom, a kasnije je vodio veliku brigu o ovoj kulturnoj prestonici starog sveta. Njegova vladavina je bila zlatno doba za Atinu. Po naređenju cara, u gradu je podignut velelepni Zevsov hram.
Njegova povezanost sa grčkim ukusom za život manifestuje se u njegovom pokroviteljstvu svog zapanjujuće zgodnog grčkog roba Antinoja. Međutim, on ima nesrećnu sudbinu. Udavio se u Nilu dok je još bio veoma mlad. Careva tuga podstakla ga je da ga proglasi božanstvom i podigne grad po njemu.
Među svim carevima, car Hadrijan se takođe ističe strašću prema putovanjima. Uspeva da obiđe neverovatan broj mesta i pokloni se njihovim znamenitostima.
Car Hadrijan ne zaostaje ni u građevinskoj delatnosti. U okolini Rima sagradio je velelepnu vilu, u kojoj je rekreirao kulturu mnogih posećenih zemalja.
Hadrijanova građevinska delatnost obeležena je znakom njegove velike skromnosti. Nigde ne piše svoje ime. Prilikom obnavljanja Panteona izgrađenog pre njega, ostavio je ime graditelja Marka Agripe. Ova zgrada ima najsrećniju sudbinu, ne postaje ruševina, niti se obnavlja.
I sam car se dokazuje kao arhitekta. Njegov je dizajn za Venerin hram.
Hadrijan nije iznedrio nijedno svoje dete, i stoga je pitanje nasleđa prestola počelo sve više da zaokuplja careve misli tokom godina. Ovim počinju njegova kolebanja koga da imenuje za svog naslednika. Prvo je usvojio Lucija Elija, nameravajući da ga on zameni, ali Lucije je umro pre Hadrijana. Pitanje nasleđa postalo je posebno akutno u njegovim poznim godinama.
Lagano umirući car se zaustavio na Antoninu, kojeg je i on usvojio, a kasnije je vlast prešla u njegove ruke. Pre njega, međutim, Hadrijanovu pažnju privukao je Marko Anije Ver. On je suviše mlad da bi bio car, pa ga na Hadrijanovo insistiranje Antonin usvaja i kasnija istorija ga pamti kao cara Marka Aurelija.
Pre smrti, car se teško razboleo. Ovo stanje oslobađa svu njegovu prirodnu okrutnost. Njegov bes je doveo do nestanka mnogih njegovih najbližih. Bez formalne istrage i bez osuda, senator Servijan i njegov unuk su ubijeni, jer su se nadali da će doći na tron. Senat se okreće protiv Hadrijana, kao i javno mnjenje.
Car Hadrijan je umro u leto 138. godine i sahranjen je u Rimu u veličanstvenom mauzoleju na obali reke Tibar, koji je sam sagradio za svog života.
Mnogi su se ogorčili protiv Hadrijana poslednjih godina njegove vladavine, ali je njegov naslednik Antonin uspeo da ubedi Senat da obogotvori pokojnog cara. Ovo dostojanstveno ponašanje prema Hadrijanovom sećanju donelo je Antoninu nadimak Pije Pobožni.
Godine 141. božanski Hadrijan je stekao hram koji je u njegovu čast podigao Antonin Pije. Mauzolej je simbol večnog i neuništivog Rima, i rimske pape ga čine svojom tvrđavom. Zovu ga Dvorac Svetog Anđela - Castel Sant Angelo.
Komentari