Priča o prvoj autokratkinji Ruske imperije je čitanje iz stvarnog života priče o Pepeljugi. Ona je oštrija od nežne bajke, ali pokazuje da bajke mogu imati analogiju u životu, i to u burnom i turbulentnom vremenu kakvo je bila srednjovekovna Rusija.
Ekaterina I ostaje najneobičnija i najčudnija ruska carica, koja ne samo da je uspela da se domogne prestola uprkos svom običnom poreklu, već je ostavila još jedan trag u ruskoj istoriji – započela je vladavinu Ruskog Carstva od strane žena tokom čitavog jednog veka.
Nije čudno što je Katarina (Ekaterina), o čijem se poreklu gotovo ništa ne zna, postala supruga Petra Velikog. Kralj reformator je u istoriji poznat po svojoj ne manje čudnoj vladavini. On svim svojim naporima pokušava da modernizuje veliku zemlju, nastojeći da iskoreni ruski način života i zameni ga zapadnim modelom. Katarina je još jedna od čudnih odluka Petra I, ali najizdržljivija od svih. Početak života obične devojke obavijen je sa toliko nagađanja da je teško doći do cele istine o njenim ranim godinama.
Katerina I i njen put do vrha Ruske imperije
Već je dokazano da je carica Ekaterina I Aleksejevna rođena sa imenom Marta Elena Skravonska. Pošto nema više zvaničnih dokumenata o njenom poreklu, prihvataju se posredni dokazi o početku njenog životnog puta.
Prema jednoj verziji, Marta Samuilovna Skravonska rođena je u porodici letonskih ili litvanskih seljaka iz Vindžemzea, centralnog regiona Letonije koji se nalazio u granicama Ruskog carstva.
Prema drugoj verziji, rođena je u porodici seljaka iz okoline Tartua. Istraživači obraćaju pažnju na porodicu Skravonska i njeno poljsko poreklo.
Martini roditelji su umrli od kuge oko 1689. godine, ostavljajući petoro dece bez roditelja. Dalja sudbina devojke je takođe obavijena maglom. Poznato je da je decu pokupila njihova tetka Ana - Marija Veselovska. Prema nekim izvorima, tada trogodišnja Marta je ostala sa tetkinom porodicom do svoje 12. godine, a prema drugim je odmah nakon smrti roditelja odvedena kod luteranskog pastora Johana Gluka u Marienburg, gde je radila kao pralja. Nije išla u školu i ostala je nepismena do kraja života.
Kao veoma lepa devojka, privukla je pažnju muškaraca i sa 17 godina se udala za Johanesa Kruzea, oficira švedskog porekla, ali je njihov brak potrajao samo nekoliko dana, jer su draguni otišli, a njihov puk se više nije vratio.
Godine 1702. ruske trupe koje je predvodio Boris Šeremetjev zauzele su švedsku tvrđavu Marienburg tokom Severnog rata i stanovništvo grada je zarobljeno. Pastoru Gluku je ponuđeno da postane prevodilac i tako je Marta otišla i završila u Moskvi.
U ruskoj prestonici, lepa Marta ide od jednog čoveka do drugog i na kraju završava kod Aleksandra Menšikova, koji je prijatelj Petra I.
Vladar je 1703. godine ugledao i lepu služavku u kući svog prijatelja, a buduća carica je ponovo promenila mesto, ovoga puta sa samim Petrom I. Poznato je da je Marta ostala bliska Menšikovu tokom njegovog života. Rečeno je da je razlog za to njihovo slično poreklo, a njihova bliskost i razumevanje je zbog činjenice da Menšikov takođe nije plemićkog porekla.
Martin odnos sa Petrom Velikim trajao je do kraja njegovog života. Zajedno su već 20 godina. Marta se krstila i promenila ime u Ekaterina Aleksejevna, pošto je njen kum postao Aleksej - Petrov sin od prve žene.
O izgledu Ekaterine, zahvaljujući kome je stigla u kraljevsku palatu, postoje i oprečna mišljenja. Jedan njen savremenik kaže da je privukla pažnju lepotom i visokim stasom. Ali jedan ruski istoričar tvrdi da, u stvari, Ekaterina nije posedovala anđeosku lepotu svoje ćerke Jelisavete, niti prefinjeno zračenje Ekaterine II. Žena koja je očarala Petra Velikog bila je široka, punačka i tamna, kao i većina običnih ljudi.
Bez obzira na mišljenja, Ekaterina uspeva da zavede vladara i njegova ljubav prema njoj je jaka i iskrena, što se odmah primećuje iz njegovih pisama Ekaterini. Ona je jedna od retkih osoba koje se ne plaše izliva besa najviše ličnosti, poznate po svom strogom karakteru. Kažu da je Ekaterina delovala veoma smirujuće na Petra I.
Godine 1707. njih dvoje su sklopili tajni brak. Ekaterina je rodila Petru 9-oro dece, ali samo dvoje je živelo do punoletstva. To su dve ćerke - Anna i Elisaveta. Rođene jedna za drugom 1708. i 1709. godine. 1703. godine vladar je preselio prestonicu u Sankt Peterburg, a tokom izgradnje grada živeli su u drvenoj kući, kao obična porodica.
Pored toga, Katarina ga je pratila tokom njegovih vojnih pohoda. Incident u kome su se ruske trupe našle u okruženju turskih za vreme Pruskog rata je ispričan kao legenda. Tada Ekaterina nudi svoje dragulje da kupi pravo na povlačenje i tako uspevaju da se izvuku iz teške situacije.
Godine 1712. Petar I se zvanično oženio Ekaterinom i proglasio je za caricu. Po njoj je nazvan Orden Svete Ekaterine, koji je specijalno stvorio Petar I.
Godine 1725. Petar Veliki je umro ne imenujući svog naslednika. Tri godine ranije je ukazom ukinuo zakon po kome je presto nasleđivao najstariji sin i dozvolio je vladaru da imenuje zamenika po svom izboru. Pošto Petar I nije imenovao nijednog, jedini mogući podnosilac zahteva bio je maloletni sin Alekseja, najstarijeg sina vladara. Sam Aleksej je ubijen po naređenju svog oca. Druga mogućnost je da ga nasledi Petrova udovica Ekaterina.
Ova prilika, koju je stvorio vladar omogućava Ekaterini da preuzme presto zahvaljujući puču koji je organizovao Menšikov. Preobraženski puk, lojalan carici, ušao je u Senat kada se dešava izbor, na kome je Ekaterina potvrđena za vladara.
Vladavina Ekaterine I
Caričina vladavina kao samostalnog vladara trajala je samo dve godine, od 1725. do njene smrti 1727. godine. Ekaterina i njena naslednica Jelisaveta nastavile su reforme Petra I u modernizaciji Rusije.
Ubrzo nakon Petrove smrti, vojsci od 130.000 vojnika dodato je još 100.000 Kozaka, i tako je ruska vojska postala najbrojnija u Evropi, ali je privreda zemlje patila od toga. Stoga se carica obavezala da smanji sredstva za vojsku i ukinula neke poreze stanovništvu. Ovim činom ona ostaje u glavama svojih podanika kao pravedna vladarka.
Palata Ekaterinhof, blizu Sankt Peterburga, nazvana je po njoj. Sagradila je i prvi most u prestonici Petra I - Sankt Peterburgu.
Politika koju vodi je umerena i oprezna, štaviše, vladarku kontrolišu njeni savetnici.
Ekaterina I nije mogla mnogo da učini za rusku politiku zbog njene rane smrti od bolesti pluća. Preminula je u 43. godini. Nasledio je Petar II.
