Staljin je nesumnjivo jedan od najprepoznatljivijih diktatora na svetu i jedan od najbezdužnijih (ako možemo reći da ima dušebrižnih diktatora).
1879. godine, u Gruziji, u siromašnoj porodici majke peračice i oca obućara, rođen je Josif Visarionovič Džugašvili, koga danas svi znamo kao Staljina. U detinjstvu je, zbog bolesti malih boginja, ostao sa ožiljcima na licu i problemom sa levom rukom, zbog čega su ga drugovi iz razreda maltretirali i ismevali.
Poslala ga je majka da uči za sveštenika, naišao je na spise Karla Marksa i privukao ga je socijalizam, čak se pridružio lokalnoj socijalističkoj grupi. Proveo je dosta vremena pripremajući se i kasnije učestvujući u Revoluciji. Organizovao je brojne štrajkove i proteste i svojim aktivnostima postao poznat tajnoj policiji.
Primoran da ode u podzemlje, pridružio se boljševicima, gde je prvi put sreo Lenjina. Zbog svoje beskrupulozne naravi i brojnih revolucionarnih „podviga“ uhapšen je 1910. godine i poslat u progonstvo u Sibir. Tamo je proveo nekoliko godina pre nego što se pridružio Ruskoj revoluciji i borio se, a zatim pomogao Lenjinu da počne da gradi novu komunističku Rusiju.
Lenjinova smrt je zapravo bila početak najbeskrupuloznijih Staljinovih akcija, koje su ga pretvorile u jednog od najbezdušnijih diktatora u istoriji.
Da bi učvrstio svoju vlast, Staljin je prvo uklonio sve Lenjinove pristalice koji su bili mekši od njegovih uverenja. Prvi je bio Trocki, koji se smatrao prirodnim naslednikom Lenjina. Prvo je poslat u izgnanstvo, a kasnije u Južnu Ameriku, gde je uspeo da pobegne, ali je i ubijen. Veruje se da je to bilo po Staljinovom naređenju. Staljin je uspeo da preuzme vlast, jer su ga drugi lideri smatrali osrednjim i čak lakim za upravljanje. Međutim, postepeno je stekao moć, eliminišući sve na svom putu.
Krajem 1920-ih, Staljin je naredio početak masovne industrijalizacije da bi sustigao Zapad i unapredio socijalističke ideje, a time i komunističku revoluciju. Nemogući ciljevi koje postavlja dovode do izgnanstva i smrti mnogih koji ne uspevaju da ih ispune.
Kolektivizacija, koja se ponovo nameće silom, razlog je gladovanja miliona ljudi, uglavnom u Ukrajini. Procenjuje se da je oko 5 miliona ljudi umrlo od gladi. Milioni i zatvoreni ili pogubljeni poljoprivrednici koji su odbili da učestvuju u kolektivizaciji.
Međutim, vrhunac terora je možda bio period neposredno nakon smrti njegove druge supruge Nadežde. Ovo su godine Velike čistke, kada je Staljin prognao ili pogubio veći deo sovjetske vojne i političke elite. Preko 3 miliona ljudi poslato je u logore u Sibiru, uključujući i suprugu njegovog najbližeg saradnika Molotova. Ubijeno je skoro 750.000 ljudi.
Razlozi za njegovu beskrupuloznost i bezdušnost su brojni i mogu se objasniti kako njegovim detinjstvom, tako i njegovim karakterom. Međutim, ono što ga pokreće je njegova paranoja i njegov strah da će ga oni koji su mu najbliži izdati. Upravo iz tog razloga on periodično sprovodi čistke, a tajna policija nasilno nameće narodu komunizam i staljinizam.
Bez obzira na sve gore rečeno i očigledne činjenice koje ukazuju na njega kao na diktatora, Staljin je, zahvaljujući svom karakteru i sposobnosti da drži svoj narod u strahu, uspeo ne samo da preokrene Drugi svetski rat, ali i da pomogne u pobedi savezničkih sila u njemu.
Staljinova spoljna politika i Drugi svetski rat
U leto 1939. Staljin je potpisao sporazum sa Adolfom Hitlerom koji je uključivao podelu Poljske i razgraničenje sfera uticaja u istočnoj Evropi. U jesen te godine, nemačka i sovjetska vojska okupirale su Poljsku i okončale nezavisnu državu.
Tokom zime, Staljin je izvršio agresiju na Finsku, ali je Crvena armija delovala veoma loše, što je postalo povod za razvoj Barbarosa plana za Hitlerov napad na SSSR. Staljin je napravio grešku ignorišući sva upozorenja o predstojećoj ofanzivi. Međutim, pokazalo se da je to potpuno lažno, a napad Nemačke na SSSR postao je najveća vojna operacija u istoriji čovečanstva, odnevši brojne žrtve i podvrgavajući i Ruse i Nemce strašnim uslovima.
Hitlerova operacija ne uspeva, a ruska izdržljivost i resursi pokazuju se mnogo jačim nego što se očekivalo.
Staljinova smrt
Staljin je umro u svojoj službenoj rezidenciji, gde je živeo u posleratnom periodu. 1. marta 1953. stražar ga je zatekao palog, a lekar koji je stigao sutradan zatekao je paralizu desne polovine tela. 5. marta diktator je umro, a lekarski izveštaj je ukazivao da je uzrok moždano krvarenje.
Prema rezultatima a na obdukciji Staljin je pretrpeo nekoliko ishemičnih moždanih udara, za koje se veruje da su izazvali kognitivno oštećenje i progresivnu mentalnu bolest.
Telo diktatora je balsamovano i smešteno u Lenjinov muzej. 1961. Partijski kongres je odlučio da je Staljin počinio ozbiljne prekršaje i da njegov kovčeg više ne može da ostane tamo, pa je uklonjen i zakopan u grobnici blizu zida Kremlja.
