Oktavijan Avgust, takođe nazivan i Avgust Cezar ili Oktavijan, rođen je pod imenom Gaj Oktavije 23. septembra 63. pre nove ere. Bio je prvi rimski car na čelu bivše republike, koju je uništila diktatura Julija Cezara, Oktavijanovog strica i usvojitelja.
Oktavijanov autoritarni režim je poznat kao principat jer je on bio princeps, prvi građanin, na čelu niza spolja vaskrslih republičkih institucija koje je Cezar prethodno zatvorio, a koje su same pretvorile režim u stari Rim u autokratiju. Uz beskrajno strpljenje, veštinu i efikasnost, Oktavijan je prepravio sve aspekte rimskog života i doneo trajni mir i prosperitet rimskom svetu u narednih 150 godina.
Gaj Oktavije je rođen u plemićkoj porodici iz jedne od najstarijih rimskih porodica - Julija. Njegovi roditelji su živeli u Velitri (Veletri), jugoistočno od Rima. Njegov otac, koji je umro 59. pre Hrista, bio je prvi u porodici koji je postao rimski senator, čime je bio drugi u političkoj hijerarhiji posle konzula.
Majka Gaja Oktavija, Atija, bila je ćerka Julije, sestre Julija Cezara. Samog Oktavijana je u rimsko društvo uveo njegov slavni ujak. Sa 12 godina debitovao je pred visokim društvom sa pogrebnom besedom za svoju baku Juliju. Nekoliko godina kasnije dobio je željeno članstvo u svešteničkom savetu (pontifikima). Godine 46. p.n.e pratio Cezara, koji se već proglasio diktatorom, u svojoj trijumfalnoj povorci posle pobede u Africi nad svojim protivnicima u građanskom ratu.
Oktavijan je studirao vojnu umetnost u Apoloniji (u današnjoj Albaniji) kada je 44.pre nove ere saznaje da je Julije Cezar ubijen. Tada je počela njegova vrtoglava politička karijera.
Vrativši se u Italiju, Oktavijan je saznao da ga je Cezar u svom testamentu usvojio za svog sina i postavio ga za glavnog naslednika. Imao je samo 18 godina kada je, protivno savetu očuha i drugih, odlučio da prihvati ovo opasno nasleđe i traži napredovanje u Rimu.
Marko Antonije, Cezarov glavni poručnik, zaplenio je papire i imovinu ubijenog diktatora, jer očekuje da će biti glavni naslednik. Marko Antonije je odbio da preda sredstva Cezaru, primoravajući Oktavijana da sam pokrije troškove sahrane ubijenog diktatora.
Cezarovi atentatori, Marko Junije Brut i Gaj Kasije Longin, ignorisali su ga i povukli se na istok. U isto vreme Ciceron, čuveni besednik, nadao se da će iskoristiti Oktavijana, ali je ozbiljno potcenio sposobnosti mladog člana porodice Julija.
Gaj Oktavije je organizovao javne igre u čast Cezara. Njegov cilj je da se predstavi rimskom stanovništvu kao jedini naslednik Cezara, još uvek omiljen u masama. Taj potez se pokazao izuzetno uspešnim i osvojio je značajan broj diktatorskih trupa.
Senat je, podstaknut Ciceronom, prekinuo odnose sa Markom Antonijem i pozvao Oktavijana u pomoć, dajući mu čin senatora uprkos njegovoj mladosti. Tako se budući car pridružio pohodu na Mutinu (Modenu) protiv Antonija, koji je bio prinuđen da se povuče u Galiju.
Kada su konzuli koji su komandovali snagama Senata izgubili živote, Oktavijanovi vojnici su naterali Senat da mu dodeli upražnjeno konzulsko mesto. Pod imenom Gaj Julije Cezar dobio je zvanično priznanje kao Cezarov jedini naslednik. Iako bi bilo normalno dodati Oktavijan (u odnosu na njegovo originalno prezime), on više voli da to ne čini.
Ubrzo nakon toga, Oktavijan je postigao sporazum sa Antonijem i sa još jednim od Cezarovih glavnih pristalica, Markom Emilijem Lepidom, koji ga je nasledio na mestu prvosveštenika. Dana 27. novembra 43. p.n.e. trojica muškaraca su zvanično imenovana na petogodišnji mandat kao trijumviri čiji je cilj bio da povrate mir u Rim. Ovaj zvanični režim je nazvan Drugi trijumvirat (prvi je bio neformalni ugovor između Pompeja, Krasa i Julija Cezara).
Istok su zauzeli Brut i Kasije, ali su trijumviri podelili Zapad među sobom. Oni su sastavili spisak svojih političkih neprijatelja, a kasnija pogubljenja uključivala su 300 senatora (od kojih je jedan bio Antonijev neprijatelj Ciceron) i 2.000 članova senatorske klase, konjanika ili vitezova. Priznanje Julija Cezara za boga rimske države 42. pre Hrista. povećava Oktavijanov prestiž kao sina boga.
On i Antonije prelaze Jadransko more i pod Antonijevim vođstvom (Oktavijan je bolestan) pobeđuju Bruta i Kasija, koji su izvršili samoubistvo. Carstvo je tada podeljeno između tri trijumvira. Antonije dobija istok i seli se u Egipat. Lipid je dobio Afriku i seli se u Kartaginu, a Oktavijan uzima Zapad i ostaje u Rimu.
Savez između dva najmoćnija čoveka u Rimskoj republici dodatno je učvršćen kada se Antonije oženio Oktavijanovom sestrom Oktavijom. Mladi vođa stiče dodatni prestiž i prijateljstva nakon što se uda za moćnu plemkinju Liviju Druzilu.
Sledeće godine odnos snaga je počeo da se menja. Dok je Antonije trpeo poraz za porazom od Partije na istoku, Oktavijan je postigao značajne vojne uspehe na zapadu.
Flotom Oktavijana Avgusta je komandovao njegov bivši kolega iz razreda Markus Agripa. Agripa, iako nepopularan među uticajnim plemićima, bio je vojni genije i potpuno je razbio Oktavijanove neprijatelje na zapadu. Sve više plemića lojalnih Antoniju privlači harizma Avgusta, koji više ne koristi svoje pravo ime, već se predstavlja kao Cezar, Sin Božiji i Car, implicirajući da je vrhovni komandant Rimske republike.
Ubrzo nakon toga, Oktavijan je pobedio trećeg trijumvira, Lepida, i zauzeo njegove zemlje u Africi. Iako često nemiran, u Republiku dolazi mir.
Sve se završilo 32. pre Hrista kada se, neočekivano za sve, Marko Antonije razveo od Oktavije i oženio svoju dugogodišnju ljubavnicu - kraljicu Kleopatru, moćnu vladarku starog Egipta. Brak nije bio legalan po rimskom zakonu jer Kleopatra nije bila rimski građanin. Međutim, to označava kraj bilo kakvih tvrdnji o savezu između dva rivala moći.
Bitka kod Akcijuma 31. pre Hrista je rešila stvar. Oktavijan Avgust odneo je odlučujuću pobedu. Antonije i Kleopatra beže nazad u Egipat, ali Oktavijan ih ne ostavlja na miru, već kreće za njima. Na egipatsku obalu kročio je 30. godine pre Hrista, a u isto vreme su dvoje ljubavnika - Antonije i Kleopatra izvršili samoubistvo. Oktavijanove trupe osvajaju Egipat. Ostao je na Istoku dovoljno dugo da preobrazi hiljadugodišnju zemlju Nila u novu i mirnu rimsku provinciju.
Dana 29. avgusta 30. p.n.e. Car Oktavijan je trijumfovao u Rimu kao neprikosnoveni gospodar istoka i zapada.
Međutim, mladi vladar Rima nije krenuo stopama svog strica Cezara. Vratio je vlast Senatu, čak mu je obezbedio i vođstvo trupa i tri bogate provincije – Sirije, Galije i Španije. On sam predsedava svim javnim funkcijama u carstvu. Usmeravajući na ovaj način javni život, on je praktično dobio apsolutnu vlast nad životima naroda i nad celim Rimskim carstvom.
Veštim političkim manevrima Oktavijan Avgust je uspeo da 13. januara 27. godine pre nove ere postavljen za cara do svoje smrti. Tako on sam vlada prema dekretu Senata. Da bi još više podigao svoj prestiž, 16. januara 27. p.n.e. Senat je prihvatio predlog Munacija Planka da se Oktavijanu počasno dodeli titula Avgusta.
U istočnim delovima carstva, naslov je preveden na grčki Sabastos (prepodobni, sveti). Sam Oktavijan Avgust preferirao je titulu princeps ili prvi građanin. Takođe zadržava titulu cara da bi naglasio svoju ulogu vrhovnog komandanta. Usvajanje titule Avgusta smatra se početkom vladavine careva u Rimu.
Vladavina cara Oktavijana Avgusta započela je period relativnog mira poznatog kao Paks Romana, tokom kojeg su mir i prosperitet uspostavljeni u mediteranskom svetu više od dva veka. Avgust je proširio carstvo, obezbedio njegove granice preko podređenih teritorija i diplomatskim putem se pomirio sa Partskim kraljevstvom. Reformisao je rimski sistem oporezivanja, koristio dobro razvijenu putnu mrežu carstva i uspostavio službeni kurirski sistem, uspostavio redovnu vojsku.
Vladavina Oktavijana Avgusta ostaje u istoriji starog Rima kao zlatno doba i era velikih vojnih, društvenih i kulturnih dostignuća.
Nakon njegove smrti 14. godine Nove ere Avgusta je Senat proglasio bogom, a Rimljani su ga obožavali. Njegova imena Avgust i Cezar usvojio je svaki sledeći car. U njegovu čast, mesec Sekstilije je preimenovan u mesec Avgust, kako je poznat do danas.
Komentari