Ono što svet danas zna o Severnoj Koreji, jeste da diktatorski režim u najzatvorenijoj zemlji sveta puni glave ljudima mržnjom prema Sjedinjenim Državama. Kako propaganda uspeva da funkcioniše tako efikasno?
Ne razmišljaju svi o ovom pitanju, ali razlozi su uglavnom ukorenjeni u kolektivnom sećanju Korejaca na vreme Korejskog rata kada su SAD sravnile Severnu Koreju sa zemljom.
Korejski rat je istorija već 67 godina, ali do danas nastavlja da definiše živote i razmišljanja Severnokorejaca. U praksi se još nije okončao, nema mirovnog sporazuma i vojno primirje je na snazi više od 6 decenija.
Korejski rat nazivaju prvim vrućim sukobom Hladnog rata i on to zaista jeste, ali za Korejce je rat pre svega strašna tragedija, u kojoj je stradalo 20 odsto celokupnog stanovništva Severne Koreje, a to je potpuno realna činjenica.
Bilo je čak i planova da se rat okonča za nekoliko dana bacanjem 30 do 50 atomskih bombi i pretvaranjem granice između Severne Koreje i Kine u radioaktivnu neprohodnu zonu.
Nimalo laskave istorijske činjenice odavno su zaboravljene na Zapadu, ali u Severnoj Koreji se sećaju i masovnih masakara stotina civila koji su bežali od rata.
Dakle, danas jedna petina tamošnjeg stanovništva služi vojsku. Ovo čini vojsku Severne Koreje jednom od najvećih na svetu.
Ratovi mogu učiniti mnogo stvari narodima. Šta je još ovaj rat učinio narodu Severne Koreje i njenom protivniku Južnoj Koreji?
Da biste odgovorili na ovo pitanje, morate pogledati istoriju Korejskog rata.
Stanje svetske politike pre Korejskog rata
Na kraju Drugog svetskog rata, Korejsko poluostrvo su okupirale sovjetske trupe na severu i američke trupe na jugu. Sovjetski Savez je objavio rat Japanu 1945. na samom kraju svetskog rata.
5 godina kasnije, bivši saveznici napuštaju poluostrvo. Tada je komunistički diktator u Severnoj Koreji Kim Il-Sung započeo invaziju na jug duž 38. paralele. Njegov cilj je da osvoji Južnu Koreju, ujedini dve zemlje i pretvori ih u jednu komunističku državu.
Postoje izveštaji da se Staljin složio sa planom. Kina i Sovjetski Savez, koji su pristalice Severne Koreje, šalju vojne savetnike, oružje i novac. Sovjetski Savez je odbio direktno angažovanje sa trupama zbog straha od sukoba između dve supersile, pošto su SAD poslale trupe, zajedno sa Britanijom, Australijom, Kanadom i drugim zemljama, u pomoć Južnoj Koreji.
25. juna trupe Kim Il Sunga prelaze 38. paralelu, koja razdvaja Severnu Koreju od Južne Koreje. Rat počinje napadom severnokorejske vojske jer Kim Il Sung veruje da samo ratom može nametnuti komunističku diktaturu na jugu i ujediniti dve Koreje.
UN odlučuju da pomognu jugu, iako Sovjetski Savez sabotira njihov rad i sprečava sprovođenje odluka. Rat se odvija po planu za Severnu Koreju, a njene oružane snage imaju potpunu superiornost nad Južnokorejskim.
Savet bezbednosti UN usvaja novu rezoluciju kojom se poziva na hitan prekid rata i povlačenje severnih trupa, pri čemu su Indija, Jugoslavija i Egipat bili uzdržani, a Sovjetski Savez uopšte ne prisustvuje sastanku. Odlučeno je da SAD pošalju vazdušne i pomorske snage u pomoć Južnoj Koreji.
UN intervenišu sa predlogom za zajedničku akciju, koristeći zastavu organizacije protiv severnokorejskih trupa. U početku je američka pomoć bila potpuno neadekvatna i američki vojnici su potisnuti na severozapadni deo poluostrva, gde su izgradili utvrđenje u takozvanom perimetru Pusan. Odbrambena linija je imala poteškoća da zadrži napade dok nije stigla ozbiljna pojačanja.
I iako su prvi sukobi bili u potpunosti u korist Severne Koreje, koja je savladala otpor Južne Koreje i zauzela Seul, Sjedinjene Države nisu odustale i predsednik Truman je dao vrhovnom komandantu generalu Makarturu potpunu slobodu delovanja.
SAD pokreću pomorski napad na lučki grad Inčon i to preokreće tok Korejskog rata. Komunističke snage počinju da se povlače, severnokorejski borbeni avioni se postepeno uništavaju, a bombe počinju da padaju nad severnokorejskim gradovima.
Amerikanci su brzo zauzeli Seul i nastavili na sever do 38. paralele. Severnokorejska vojska se neorganizovano povlači. Nešto kasnije, američka vojska je ušla u Pjongjang.
Kina sa zabrinutošću posmatra sva ova dešavanja. Lider Mao Cetung shvata da će ujedinjena Koreja pod američkim uticajem postati poligon za američko nuklearno oružje protiv Kine. Mao to ne želi da dozvoli.
Amerikanci su odlučili da prekinu vezu između Severne Koreje i Kine preuzimanjem kontrole nad područjem reke Jalucija, ali su ih dočekale kineske trupe. Iako Mao kaže da se radi o dobrovoljcima koji se bore za slobodu Severne Koreje, jasno je da je to crvena Pekinška nacionalna garda.
SAD i UN su poražene, ali Kinezi se brzo povlače. Američke ratne avione napadaju kineski mlazni lovci, koji po snazi i upravljivosti nadmašuju američke. Kasnije je postalo jasno da su to sovjetski MiG-15 sa ruskim pilotima.
Dok su se povlačili, Amerikanci su uništili infrastrukturu da je drže van ruku Kineza i prepustili civilno stanovništvo njihovoj sudbini u teškim zimskim uslovima. Ovo je bio najveći poraz Amerikanaca na početku dvadesetog veka.
Kinezi su pokrenuli drugu masivnu vojnu ofanzivu, zbrišući snage SAD i UN. General Mekartur traži dozvolu za upotrebu nuklearnog oružja, ali je zahtev odbijen. Otvoreno je kritikovao predsednika, ali je na kraju penzionisan i zamenjen generalom Ridžvejem.
Neprijateljstva nisu prestala, iako su pokušaji pregovora vršeni od 1951. godine. Do promene je došlo 1952. godine, kada je Dvajt Ajzenhauer pobedio na predsedničkim izborima. On je došao na vlast u predizbornoj kampanji obećavajući kraj Korejskog rata i odbijajući predlog za nove vojne operacije po preuzimanju dužnosti.
Godine 1953. konačno je napravljen iskorak u mirovnim pregovorima i potpisan je sporazum o prekidu vatre i razmeni ratnih zarobljenika.
Konačni mirovni ugovor nikada nije potpisan, a dve Koreje su i dalje u neodređenom statusu, odnosno praktično su u ratnom stanju.
Nakon završetka Korejskog rata
Korejski rat je bio regionalni oružani sukob između podeljenog severa i juga Korejskog poluostrva, ali je faktor njegovog izbijanja bila konfrontacija između dve glavne sile hladnog rata – Sovjetskog Saveza i Amerika. Rat je doprineo podeli i napetosti na poluostrvu, što je i danas činjenica.
Južna Koreja je postepeno krenula demokratskim putem i postala napredna ekonomska zemlja nakon što je odbacila neofašistički režim.
Severna Koreja postaje zatvorena totalitarna država sa nezvaničnom monarhijskom vlašću sličnom faraonima starog Egipta.
Pitanje budućnosti Korejskog poluostrva je i dalje na dnevnom redu, a ujedinjenje dva dela poluostrva je i danas živo kao ideja, ako ujedinjena zemlja ide demokratskim putem razvoja.
