Sama reč Inkvizicija izaziva osećaj zla, mučenja i straha. Čak i ako znate šta je to ili ste samo čuli taj izraz, sigurno ćete napraviti pravu asocijaciju.
U stvari, Inkvizicija je jedinica koju je stvorila Katolička crkva da bi progonila i kažnjavala one koji šire neku jeres i njeni su sledbenici. Postojale su rimska, portugalska i španska Inkvizicija. Prvu od njih, onu Rimskog carstva, uspostavio je papa Inoćentije III. Osobe koje su postale članovi ove organizacije birao je papa, sledili su njegova naređenja i odgovarali samo njemu.
Inkvizicija je vekovima progonila jeretike. Najupečatljivija i najstrašnija je bila ona u Španiji, koja je odnela živote 32.000 ljudi.
Nakon što su inkvizitori došli u neki grad, objavili su svoje prisustvo. Čim je do njih doprla glasina o jeretiku, u početku su mu dali priliku da prizna da je to što su oni čuli, a ako prizna, izvlačio se samo blažom kaznom - batinama. Ko god je poricao, međutim, bio je podvrgnut brutalnom mučenju, što je na kraju skoro uvek dovodilo do smrti.
Naravno, niko nije bio etiketiran kao „jeretik“ bez suđenja, ali u ono vreme, kada ste hteli da nekoga oklevetate i naškodite mu, to je bilo izuzetno lako. Zbog toga su i mnogi nevini ljudi izgubili živote.
Inkvizitori su imali ekskluzivno pravo – niko im nije mogao suditi zbog njihovih postupaka. Samo je papa mogao da ih ekskomunicira, ali je verovatnoća da se to dogodi bila minimalna. Svi su ih se plašili.
Papa Inokentije IV dao je 1245. godine članovima establišmenta pravo da jedni drugima opraštaju grehe. Mogli su da se pojave pred papom kada su hteli. Niko nije imao pravo da se meša u njihove aktivnosti, jer je ne samo on, već i njegovo potomstvo kažnjeno smrću.
U 14. veku u pomoć inkvizitorima postavljeni su stručnjaci, koji su imali dužnost da kreiraju i oblikuju optužbe i presude. Pojavile su se i nove funkcije – javnih beležnika i pravnih lica, čiji je zadatak bio da obezbede nepristrasnost u sudskom procesu. Drugi službenici u Inkviziciji obavljali su uloge lekara, dželata i tužioca i bili su veoma poštovani. Tužilac je bio tužilac, doktor je pazio da optuženi ne umre, a dželat - suprotno.
Inkvizitori su imali ljude koji su, kao njihovi tajni agenti, posmatrali i izveštavali. Bilo ih je svuda – i u prostom narodu i u aristokratiji. Njihov glavni zadatak je bio da nateraju optužene da se pokaju i priznaju svoje delo, zaključivši primirje sa crkvom. One koji su to odbili i osuđeni su na smrt dotični agenti, koji su se nazivali i „rođacima“ inkvizitora, dopratili su do lomača. Potonji su takođe posedovali univerzalna prava i nisu mogli biti kažnjeni. Imali su pravo da sa sobom nose oružje.
Godine 1480. Inkvizicija je postala kraljevska institucija – odnosno ujedinjena je verska i državna vlast. To se dogodilo u vreme vladavine kralja Ferdinanda od Španije i kraljice Izabele. U samo prvih 18 godina nakon osnivanja, više od 10.000 jeretika, uključujući muslimane i Jevreje koji su tajno prešli u hrišćanstvo, ubijeno je i spaljeno na lomačama.
Godine 1478, na čelu sa Tomasom de Torkvemadom, koji je bio sveštenik, stvoren je Tribun Kastilje, čija je svrha bila progon jeresi. Izabran je Veliki inkvizitor, čija je odgovornost bila da odredi ostale prema teritorijalnom obeležju. Godine 1483. osnivanje se proširilo na Kataloniju, Aragon i Valensiju. Krajem iste godine, car Ferdinand II Aragonski uveo je Vrhovni savet inkvizicije. Jedan od njegovih zadataka bila je konfiskacija imovine jeretika.
Sastavljen je poseban dekret koji je sadržao 307 znakova po kojima su se ljudi koji ispovedaju hrišćansku religiju mogli prepoznati. Svi su bili prestravljeni. Građani su imali rok od 30 dana da imenuju one koji su, po njima, ispovedali judaizam. Sveštenik-inkvizitor Tomas de Torkvemada zaslužan je i za stvaranje Zakonika Inkvizicije, koji je sadržao čak 28 delova uputstava za ceo proces otkrivanja i kažnjavanja jeretika.
Rimska inkvizicija je progonila i jeretike i ljude koji su bili uključeni u protestantizam, magiju, bogohuljenje, loš moral, prelazak u judaizam nakon prelaska u hrišćanstvo i druge. Posle 1567. Inkvizicija se takođe mešala u stvari vezane za magiju, kulturu, sujeverje, ljubavne afere. Kroz kazne koje su nanosili, inkvizitori su mislili da leče ljude od njihovih poroka. Svoj uticaj je širila i u Evropi, uključujući i Francusku.
Glavna svrha rimske inkvizicije bila je da se suprotstavi stavovima Martina Lutera i luteranizmu u Italiji.
Španska inkvizicija sastojala se od dva inkvizitora, jednog tužioca, dva sekretara, jednog izvršitelja, jednog oficira, jednog magistrata, jednog lekara i jednog čuvara. Organizacija se smatrala svetom i sve druge vlasti bile su pod njenom kontrolom.
Kraj španske inkvizicije došao je 1826. godine, kada je došlo do poslednjeg spaljivanja na lomači, a nekoliko godina kasnije, 1834. godine, konačno je zabranjena i ukinuta.
Evo još nekih činjenica o Inkviziciji:
Ironično, svrha establišmenta ove organizacije je bila da se izbegne smrt. Njeni članovi su želeli da pridobiju jeretike da se ispovede i pokaju, kako bi izbegli javno poniženje i gubitak života.
Međutim, kada se to nije dešavalo, ljudi koji su bili umešani u jeres bili su uhvaćeni i bačeni u tajni zatvor inkvizitora. Tamo su bili potpuno izolovani od spoljašnjeg sveta – vlažna, prljava i mračna ćelija bez hrane, često bez vode, sa okovima ili lisicama. Pored hapšenja, optuženi su bili podvrgnuti oduzimanju imovine radi plaćanja hrane i boravka u zatvoru. Imućniji jeretici su uživali privilegije – mogli su da plaćaju slugama da im spremaju hranu i služe, ali pod jednim uslovom – sluge su morale da budu sve vreme sa njima, odnosno u zatvoru.
Zatvorenicima je bilo zabranjeno da komuniciraju jedni sa drugima. Osim advokata, niko nije imao pristup njima. Imali su pravo da se ispovede, ali ne i da dobiju oproštaj, osim ako nisu bili na samrti. Nisu imali pravo na svedoke da se brane.
Ispitivanje optuženih obavljeno je pred sudijama. Pitanja koja su postavljana odnosila su se na njihove srodnike, porodice, roditelje, mesto rođenja i vaspitanja, sa preciziranjem mesta i vremena u kome su se poslednji put ispovedali i preko koga. Proveravane su osnovne molitve. Posle ovog predgovora došlo je vreme za pravi deo, odnosno razlog zašto su ljudi privedeni. Oni su bili podstaknuti da priznaju svoje prestupe.
Svi su bili krivi dok im se ne dokaže suprotno, a to nije bio lak zadatak. Inkvizitori su znali kako da dobiju ono što su želeli - priznanje optuženog. Upravo zbog toga izgledaju dostojanstveno i izazivaju poštovanje drugih. Pribegavali su i trikovima – provokatorima koji su zbunjivali zatočenike ili se pretvarali da su njihovi dobronamernici. Iskorišćavali su čak i porodice zatvorenika samo da bi dobili cenjeno priznanje.
U slučaju da ništa od ovoga nije pomoglo, a optuženi nisu spuštali glave, bili su podvrgnuti torturi. Pokazivali su im sprave za mučenje, bili su i psihički maltretirani. Takođe je bila uobičajena praksa da se zatvorenik ostavlja bez vode i hrane. Međutim, bilo je važno da okrivljeni bude zdrav na lomači, pa je lekar imao aktivnu ulogu tokom boravka zatvorenika u ćelijama.
Krajnji rezultat bi mogao da ide na jedan od dva načina - dobar ili loš za inkvizitore. Zatvorenik je mogao da prizna krivicu i da se odrekne jeresi ili da nastavi da nastavi da tvrdi da je nevin i bude osuđen na smrt. Druga opcija je, naravno, karakteristika trijumfa inkvizitora.
Paljenje lomače se događalo na trgovima pred svim narodom. Bilo je nešto kao proslava što se svet otarasio jeretika. Ako osoba nije preživela do lomače, njegovo telo se spaljivalo.
Lomača je takođe korišćena kao sredstvo da se svet oslobodi spisa i dela koji su bili neugodni Crkvi.
